Sa nekim traumatičnim i stresnim događajima u našim životima se teško nosimo, jer u to moramo da uložimo mnogo truda i istrajnosti. Uprkos onome što uglavnom mislimo, patnja koju doživljavamo tokom i nakon traume može da ima transformativnu moć. Različite situacije mogu da nam predstavljaju traumatične ili stresne događaje, a istraživanja su pokazala da može doći do takozvanog posttraumatskog rasta, npr. nakon smrti voljene osobe, nakon raskida veze, nakon teške bolesti itd.
Iako je tuga još uvek prisutna, posttraumatski rast nam omogućava da gledamo napred u životu umesto da budemo zaglavljeni u prošlosti.
Posttraumatski rast (PTR) može da se definiše kao pozitivna psihološka promena nakon suočavanja sa izazovnim životnim okolnostima. To je način da pronađemo neku svrhu u bolu koji doživljavamo i mogućnost da pogledamo dalje od sopstvene patnje. PTR ide dalje od prepoznavanja ili prihvatanja određenih iskustava i prepliće ličnu snagu, samopouzdanje i način preusmeravanja bola u nešto korisno za nas same.
PTR može da se ogleda u:
- prihvatanju novih mogućnosti – i ličnih i profesionalnih,
- boljim odnosima sa drugima i većem uživanju u druženju sa voljenima,
- većem osećaju zahvalnosti prema životu u celini,
- promeni u duhovnosti,
- većoj ličnoj i emocionalnoj snazi i otpornosti.
Pojedinac koji je iskusio PTR je svesniji lične snage, ima viši nivo samopouzdanja, otporniji je na probleme i češće je svestan sopstvenih ograničenja. Empatija i altruizam se povećavaju na polju međuljudskih odnosa, a percepcija intimnosti postaje intenzivnija u odnosima sa drugima. Pojedinci počinju više da cene prijatelje i produbljuju odnose. U oblasti filozofije života, nakon stresnog događaja, pojedinci postaju svesniji sopstvene prolaznosti, više cene svoje postojanje i uživaju u svakom danu, a mogu se desiti i značajne promene u duhovnosti ili religiji. Optimistički pogled na život, sa novim ciljevima, motivima i željom za dostignućima karakterističan je za PTR. PTR može da nas zaštiti od samopovređivanja i samoubilačkih misli.
Svako ko doživi PTR bio je izložen traumatičnom događaju u nekom trenutku svog života. Svako ko je izložen traumatičnom ili veoma stresnom događaju ne mora da doživi PTSP. Istraživanja su pokazala da 30-70% ljudi koji su doživeli razne traumatske događaje prijavljuju PTSP.
Faktori koji doprinose doživljavanju PTR-a mogu biti lični, kao što su samoefikasnost, emocionalna regulacija, samopouzdanje, samoprihvatanje i prošla iskustva, ili spoljašnji, kao što su porodica, prijatelji, kolege i menadžeri, nastavnici i profesori, finansijski resursi i životna sredina i zajednica u kojoj živimo. Pored ličnih, spoljašnjih i situacionih faktora, pojedinac skuplja snagu da sagleda širu sliku i da se podigne nakon neuspeha.
Ključne karakteristike PTR-a su da on pokreće višedimenzionalne promene u sistemu verovanja pojedinca, životnim ciljevima i identitetu, kao i da menja razmišljanje i rasuđivanje. Rast je konstruktivan i svestan jer nam pomaže da ostanemo utemeljeni i fokusiramo se na ono što se dešava sada umesto da se zadržavamo na prošlosti.
Vidljiv primer posttraumatskog rasta može se videti npr. sa roditeljima koji su izgubili dete zbog raka i sada prikupljaju novac za razne dobrotvorne organizacije za borbu protiv raka.
Proces posttraumatskog rasta retko je kod svih isti, a uglavnom je različit za svakog pojedinca. Da biste sagledali svoje iskustvo sa PTSP-om, možete popuniti skalu posttraumatskog rasta na ovom linku. Prednost ove skale je u tome što se vidi koja oblast samorazvoja kod nas dominira, a koja možda malo zaostaje.
Posttraumatski rast ne treba poistovećivati sa otpornošću. Otpornost je osobina ličnosti koja nam omogućava da se brzo i efikasno oporavimo od stresa i tuge, dok je PTR mentalno stanje koje se javlja nakon što je osoba bila izložena traumi.
